Jr 30,1-2.12-15.18-22
Riječ koju Gospodin upravi Jeremiji: Ovako govori Gospodin, Bog Izraelov: »Upiši u knjigu sve ove riječi koje ti govorim. Uistinu, ovako govori Gospodin:
»Neiscjeljiva je rana tvoja,
neprebolan polom tvoj.
Nema lijeka rani tvojoj
i nikako da zaraste.
Zaboraviše te svi ljubavnici,
više za te i ne pitaju!
Jer po tebi ja udarih
k’o što udara neprijatelj,
kaznom krutom za bezakonje
i za mnoge grijehe tvoje.
Zašto kukaš zbog rane svoje?
Zar je neizlječiva tvoja bol?
Zbog mnoštva bezakonja
i grijeha silnih tvojih
to ti učinih.
Ovako govori Gospodin:
»Evo, izmijenit ću udes šatora Jakovljevih,
smilovat ću se na stanove njegove:
na razvalinama njegovim bit će opet grad sazidan,
i dvori će stajati na starome mjestu.
Iz njih će se čuti hvalospjev,
i glasovi radosni.
Umnožit ću ih
i više im se neće smanjiti broj,
ugled ću im dati
i više ih neće prezirati.
Sinovi njihovi bit će mi kao nekoć,
zajednica njina preda mnom će čvrsto stajati,
a kaznit ću sve njihove ugnjetače.
Glavar njihov iz njih će niknuti,
vladar njihov iz njih će izaći.
Pustit ću ga k sebi da mi se približi –
jer tko da se usudi sâm preda me!« –
riječ je Gospodnja.
»I vi ćete biti moj narod,
a ja vaš Bog.«

Ps 102,16-21.29-29.22-23
Tad će se pogani bojati, Gospodine, imena tvojega
i svi kraljevi zemlje slave tvoje
kad Gospodin opet sazda Sion,
kad se pokaže u slavi svojoj,
kad se osvrne na prošnju ubogih
i ne prezre molitve njihove.

Nek’ se zapiše ovo za budući naraštaj,
puk što nastane neka hvali Gospodina.
Jer Gospodin gleda sa svog uzvišenog svetišta,
s nebesa na zemlju gleda
da čuje jauke sužnjeva,
da izbavi smrti predane,
Djeca će tvojih slugu živjeti u miru
i potomstvo će njihovo trajati pred tobom.«
da se na Sionu navijesti ime Gospodnje
i njegova hvala u Jeruzalemu
kad se narodi skupe
i kraljevstva da služe Gospodinu.


Mt 14,22-32
(Mk 6, 45–52; Iv 6, 15–21)
I odmah prisili učenike da uđu u lađu i da se prebace prijeko dok on otpusti mnoštvo. A pošto otpusti mnoštvo, uziđe na goru, nasamo, da se pomoli. Uvečer bijaše ondje sam.
Lađa se već mnogo stadija bila otisnula od kraja, šibana valovima. Bijaše protivan vjetar. O četvrtoj noćnoj straži dođe on k njima hodeći po moru. A učenici, ugledavši ga kako hodi po moru, prestrašeni rekoše: »Utvara!« I od straha kriknuše. Isus im odmah progovori: »Hrabro samo! Ja sam! Ne bojte se!« Petar prihvati i reče: »Gospodine, ako si ti, zapovjedi mi da dođem k tebi po vodi!« A on mu reče: »Dođi!« I Petar siđe s lađe te, hodeći po vodi, pođe k Isusu. Ali kad spazi vjetar, poplaši se, počne tonuti te krikne: »Gospodine, spasi me!« Isus odmah pruži ruku, dohvati ga i kaže mu: »Malovjerni, zašto si posumnjao?« Kad uđoše u lađu, utihnu vjetar.