2 Sam 11,1-4a.5-10a.13-17
U početku sljedeće godine, u doba kad kraljevi izlaze u rat, posla David Joaba i s njim svoje ljude i svega Izraela: oni pobiše Amonce i podsjedoše Rabu. A David osta u Jeruzalemu.
A jednoga dana predvečer usta David sa svoje postelje i prošeta se po krovu svoje palače. Opazi s krova ženu gdje se kupa. Ta žena bijaše izvanredno lijepa. David se propita za tu ženu i rekoše mu: »Pa to je Bat-Šeba, kći Eliamova i žena Urije Hetita!« Nato David posla glasnika da je dovedu k njemu. Kad je došla, leže on s njom, upravo kad se bila očistila od svoje nečistoće. Zatim se ona vrati svojoj kući. Žena zatrudnje te poruči Davidu: »Trudna sam!«
Tada David posla poruku Joabu: »Pošalji k meni Uriju Hetita!« I Joab posla Uriju k Davidu. Kad je Urija došao k njemu, zapita ga David kako je Joab, kako je vojska i kako napreduje rat. Potom David reče Uriji: »Siđi u svoju kuću i operi svoje noge!« Urija iziđe iz kraljeva dvora, a za njim ponesoše dar s kraljeva stola. Ali Urija osta da spava pred vratima kraljeva dvora sa stražarima svoga gospodara i ne ode svojoj kući.
Javiše to Davidu govoreći: »Urija nije otišao svojoj kući!« Tada David upita Uriju: »Zar nisi došao s puta? Zašto ne ideš svojoj kući?« Sutradan David pozva Uriju da jede i da pije pred njim i on ga opi. A uvečer Urija iziđe i leže na svoju postelju sa stražama svoga gospodara, ali svojoj kući nije otišao.
Ujutro David napisa pismo Joabu i posla ga po Uriji. A u tom pismu pisao je ovako: »Postavite Uriju naprijed, gdje je najžešći boj, pa uzmaknite iza njega: neka bude pogođen i neka pogine!« Zato Joab, opsjedajući grad, postavi Uriju na mjesto gdje je znao da stoje najhrabriji ratnici. Kad su onda građani provalili van i pobili se s Joabom, pade nekoliko od njegove vojske, od Davidovih ljudi, a pogibe i Urija Hetit.

Ps 51,3-7.10-11
Smiluj mi se, Bože, po milosrđu svome,
po velikom smilovanju izbriši moje bezakonje!
Operi me svega od moje krivice,
od grijeha me mojeg očisti!

Bezakonje svoje priznajem,
grijeh je moj svagda preda mnom.

Tebi, samom tebi ja sam zgriješio
i učinio što je zlo pred tobom:

pravedan ćeš biti kad progovoriš,
bez prijekora kada presudiš.

Evo, grešan sam već rođen,
u grijehu me zače majka moja.

Objavi mi radost i veselje,
nek’ se obraduju kosti satrvene!
Odvrati lice od grijeha mojih,
izbriši svu moju krivicu!


Mk 4,26-34
I govoraše im: »Kraljevstvo je Božje kao kad čovjek baci sjeme u zemlju. Spavao on ili bdio, noću i danju sjeme klija i raste – sam ne zna kako; zemlja sama od sebe donosi plod: najprije stabljiku, onda klas i napokon puno zrnja na klasu. A čim plod dopusti, brže se on laća srpa jer eto žetve.«
(Mt 13, 31–32; Lk 13, 18–19)
I govoraše: »Kako da prispodobimo kraljevstvo nebesko ili u kojoj da ga prispodobi iznesemo? Kao kad se gorušičino zrno posije u zemlju. Manje od svega sjemenja na zemlji, jednoć posijano, naraste i postane veće od svega povrća pa potjera velike grane te se pod sjenom njegovom gnijezde ptice nebeske.«

Mnogim takvim prispodobama navješćivaše im Riječ, kako već mogahu slušati.

Bez prispodobe im ne govoraše, a nasamo bi svojim učenicima sve razjašnjavao.